Hoćemo vamo, hoćemo tamo a onda se nekako složimo hoćemo na Čikolu! I to feratom. Ekipa veteranska - Jozo, Anita i ja potpomognuti tajnicom Darijom i gss-ovcem Mlađom uz vodiča Josipa i brata mu Antu ("paničara").

Krećemo s teže strane da odmah odustane onaj tko nije spreman na avanturu! I, vidi vraga- nitko ne odustaje. Svi uz pomoć Mlađe i ohrabrenje vodiča Josipa prešli prvu "stjenčugu" i pomislili (malo prerano) kako sada slijedi lakši dio ferate....I kad više nema povratka svi nastavljamo uz po neki uzdah "što je ovo meni tribalo" ? Miriše vrisak, sunce u kanjonu grije kao da je lito a ne zadnji dan listopada, tijelo se znoji, ali napredujemo bez stanke pa i one za cigaretu , jer Josip ima najavljenu turu za zip line. Prvi odmor negdje oko sredine puta uz slap - vode ima tek malo , taman toliko da Anita smoči nogu u preskakanju na drugi dio kanjona. Mi je drugi ne slijedimo (volimo suhe noge i postole) a ona nakon čik pauze uviđa kako se nije baš lako vratiti nazad. A kad smo svi na okupu s prave strane kanjona krećemo dalje. Josip vadi fotoaparat a ja znam što to znači - smo još jedna vratolomija!

Da mi nije bilo Mlađe i psihičke podrške vršnjaka Joze ostala bih ja visit na ferati možda i do danas!

Nakon dva "simpa" spusta niz stijenu čeličnim skalama ferata prelazi u pitomiju planinarsku stazu i uživamo u pogledu na uglavnom suho korito Čikole i modro vedro nebo te jesensko bogatstvo boja kakvog nema u druga godišnja doba.

A kako nam očigledno uzbuđenja na ferati nije bilo dosta odluka pada da nakon marende "odradimo" i zip line. Sad ili nikad! Posebno, mi veterani ohrabreni uspješnim savladavanjem ferate. Marenda zaslužena i slađa nego ikad! Iako su tek dva ruksaka sadržavala po nešto usput pokupljene spize na stolu na vidikovcu našla se prava pravcata gozba koju je krasila boca vrhunskog babića - pohano meso, domaći ajvar, dimljena vratina, uzljevak od tikve, pita od jabuka, kruh -to se podrazumijeva i Jozina graševina- i to se podrazumijeva! (PS neka svima bude žao što su propustili)

I onda zip- opet nitko ne odustaje.

Samo Jozo žali da je zaboravio pelene! Anita, sasvim neočekivano ide prva ali u dublu s Josipom a ja zadnja u dublu s Matom (vodičem na zipu). No, na drugoj malo manje vratolomnoj žici obje smo samostalne što je za veeeliku pohvalu. Svi smo preživjeli unatoč nekim srčanim premosnicama a ni pelene nikomu nisu trebale i svi bi ovaj spust ponovili uz malo više gušta nego prvi put...

 

ozio_gallery_jgallery

tekst: Josipa Petrina
foto: Josip Gverić

FaLang translation system by Faboba